Л.Т. Познато је да ученици све више времена проводе испред рачунара. Како успевате да их мотивишете да учествују у активностима током Вашег часа?

В.З. Мотивација ученика на часовима физичког васпитања никада није била проблем. Природна потреба за игром коју у себи садрже спортске игре, сама по себи је довољна позивница ученицима на час физичког васпитања. Додајте томе и опуштени и пријатељски однос ученика и наставника и ,,проблем” је решен.

Л.Т. Да ли је посао наставника онакав каквим сте га замишљали док сте студирали?

В.З. Апсолутно је такав. Наставник у великој мери својим ставом и понашањем креира свој осећај у школи.

Л.Т. Постоји ли разлика у генерацијама које су пролазиле кроз ову школу и у чему се она огледа?

В.З. У основи не постоји. Ученици су одувек били ученици, а школа – школа, и тако треба да остане. Несумњиво да постоји разлика у технолошком окружењу, али то није одлучујуће за разлику у генерацијама са којима сам се срео током протеклих двадесетак и више година.

Л.Т. Колико прилагођавате критеријуме оцњивања физичкој способности ученика?

В.З. У великој мери. Оцена у настави физичког васпитања је индивидуални домет. Почетне позиције ученика нису исте па стога и оцена није унифомна. Оцењује се индивидуални напредак.

Л.Т. Колико Ваш предмет утиче на сузбијање вршњачког насиља у школи?

В.З. У великој мери. Боравак на часовима физичког васпитања омогућава ученицима да се боље упознају међусобно, да заједно учествују у тимским активностима, да се ослањају једни на друге и да заједнички остварују резултате. Вешт наставник ће физички и моторно индеферентне ученике ставити у позицију ,,џокера” и тако им дати на важности, па с тиме и испровоцирати њихов већи значај за екипу, те им тиме дати и важију улогу у тиму.

Л.Т. Да ли мислите да недељни фонд часова физичког требало повећати и какве би то ефекте имало на ученике?

В.З. Свакако. Већи број часова је неоспорно потребан свакој младој особи у овом узрасту. Потребно им је свакодневно вежбање. То није фраза, то је њихова природна потреба.

Л.Т. Када организујете наставу, да ли више инсистирате на екипним или индивидуалним спортовима и зашто?

В.З. Више инсистирам на екипним спортовима. То су превасходно спортске игре. У теорији физичке културе спортске игре су ,,продужетак” човекове потребе за игром. Самим тим оне су и више заступљене у настави. Успут, ми као словенски народ имамо природни дар за спортске игре. Волимо да се надигравамо и у томе видимо велико задовољство.

Л.Т. Посао наставника захтева да ученике истовремено образујете и васпитавате. Који од ових аспеката је за Вас кључан и зашто?

В.З. Поред образовног карактера настава свакако има и васпитни карактер. Који је значајнији тешко је рећи, мада, по мом мишљењу, васпитни моменат је значајнији. Одгајање младих људи налаже такво моје мишљење.

Л.Т. Да ли је наставник физичког Ваш посао а писац Ваш позив, и како бисте објаснили та два на први поглед супротна дела Ваше личности?

В.З. Интересантно питање. Овде се рaди о мојим двема склоностима и потребама. Настава је део мене исто као и писање. Ове две склоности су по мени логичне јер су још стари Грци говорили о јединству тела и духа. Здраво и јако тело без духовне снаге једном човеку не вреди много, као и обрнуто. Паметан и образован човек без здравог тела такође није постигао много.

Л.Т. Шта бисте ученицима препоручили да ураде у тинејџерским годинама, а шта не?

В.З. Препоручио бих им да се посвете образовању, да путују што више, да се друже да својим вршњацима, да науче да свирају неки инструмент, да се обавезно упишу на факултет после средње школе и да знају да су у средњој школи у једном од најбезбрижнијих и најлепших делова живота, мада је и сваки следећи леп за себе. Шта не треба да раде, сигуран сам да знају и сами. Паметни су они, у то не сумњам.