Овог пута доносимо вам интервју који је наша Вања Сентић урадила са Наталијом Продановић. Наталија је била наш избор јер је ученица која постиже одличне резултате, како у школи, тако и на одбојкашком терену, а поред тога, пошто је дошла из другог града да би се школовала и тренирала овде, упознала се са изазовима самосталног живота раније него многи наши ученици. Прочитајте шта о свему овоме каже наша талентована ученица.
В.С. Пошто си дошла из Ивањице у Београд због школовања и ту си већ две године. Да ли си успела да се навикнеш на промену града и нову школу?
Н.П. У почетку је било веома тешко због промене друштва и одласка од родитеља, али временом сам се навикла на другачији начин живота у Београду. Прво сам била доста неорганизована и нисам успевала да уклопим тренинге, школу и све обавезе око стана. Највећа подршка су ми били моји родитељи који су ми помогли да пребродим тај почетак. Али, ево, после две године увек имам слободног времена и поред свих тих обавеза.
В.С. У Београду живиш са другарицом из Ивањице. Како се слажете и делите обавезе?
Н.П. Сузана и ја смо једине после основне школе дошле одмах овде, а углавном сви долазе тек на факултет. Око обавеза у вези стана немамо никад проблема, ако једна од нас нешто не стигне завршиће друга, али увек делимо обавезе. Некада, наравно има несугласица, али знамо се дуго и све се то брзо реши.
В.С. Како успеваш да уклопиш обавезе око школе, изазове самосталног живота и тренирање одбојке у Звезди?
Н.П. Тренинге имам четири пута недељно, а викендом су нам углавном утакмице, мада ми то не представља проблем пошто волим одбојку и тренирам је већ седам година. Учим углавном увече, тако сам навикла, а и тада нема обавеза које би ме ометале.
В.С. Како ти је овде у школи?
Н.П. Од почетка ми је много занимљиво зато што је све ново и много другачије од онога на шта сам навикла у Ивањици. На почетку нисам била сигурна да ли сам одабрала добар смер, али сада сам сигурна да ми се свиђа и да нисам погрешила.
В.С. Како се сналазиш са предметима?
Н.П. Стручни предмети су тешки, али уз редовно учење може све да се постигне и добију добре оцене. Драго ми је што има математике у свему и што је на вишем нивоу, јер је за овај смер она веома потребна. Што се тиче осталих предмета, са њима немам проблема.
В.С. Сматраш ли да професори пружају довољно подршке ученицима?
Н.П. Већина професора се стварно труди да нам све лепо објасни. Лепо је што професорка српског (Марина Лазић Ристановић) често организује одласке у позоришта, то некима много значи. Такође, драго ми је што имамо добар однос са разредном.
В.С. Колико често стижеш да идеш у Ивањицу због школе?
Н.П. Пре свега желим да се захвалим разредној(Разредна Милановиц) која ми увек излази у сусрет и има разумевања што нисам одавде. Трудим се да идем што чешће зато што сам јако везана за родитеље и то место, али свакако од школе и обавеза зависи да ли могу да одем. Увек сам срећна када ми се укаже прилика да идем и никада је не пропуштам.
В.С. Да ли ти је драго што си дошла овде у школу?
Н.П. Да. Стекла сам много нових пријатеља, постала сам много одговорнија и мислим да сам сазрела и осамосталила се.