Сматрате ли да однос професор-ученик треба бити приснији или не?

Ј.Б. Тај однос је базиран на реципроцитету, значи какав став заузмеш према ђацима, такав ће и они према теби. Преко 33 године радим у школи и никад се нисам покајала због става који сам заузела према ученицима, а та присност по мени подразумева узајамно поверење, поштовање и уважавање. Подразумева један вид слободе који ни на који начин не угрожава туђу слободу.

Како мотивисати ученике да буду активнији у наставном процесу?

Ј.Б. Тај начин рада који заузме професор у учионици на предавању је опет кључни моменат у односу на ђаке, зато што мислим да је фронтални начин рада : „Ја причам, ученици слушају“ или „Ја диктирам, а ученици пишу“ давно превазиђен. Једини начин да се анимирају ученици на часу је да се ради интерактивно, односно радионичарски тип рада, што ја примењујем у настави и ту се чак заинтересују и они окорели који не желе апсолутно ничим да се баве и које ништа не интересује, јер их на тај начин натерам да мисле. Чак ми је један ученик рекао да га после мог часа боли глава, јер га терам да мисли.

На који начин бирате теме о којим дискутујете са ученицима на часу? Да ли сте задовољни на који начин ученици реагују на Ваша проблемска питања?

Ј.Б. Прво по плану и програму радим, али врло често ученици сами иницирају неку тему и ја је прихватим, без обзира што ризикујем да ћу да касним са градивом. Увек сам отворена за теме. Углавном јесам. Доста има деце која јако лепо умеју и желе да размишљају и коју многе ствари интересују, код којих је проблемско размишљање развијено, али има доста и оних који то немају и онда њих на неки начин анимирам да то чине. У осталом, тај тимски начин рада управо тера и оне који не желе да раде на такав начин да се заинтересују. Задовољна сам када видим и најмањи помак.

Подршка родитеља је кључна за успешан напредак деце. Како одредити када је та подршка позитивна, а када оптерећује децу?

Ј.Б. Све што почиње са „не“ и „хиљаду зашто“ од стране родитеља иритира децу. Деца не воле никакве негације и потпитања од стране родитеља, али то све зависи од тога какав се однос успостави између родитеља и деце од најранијег детињства. До треће године се дете васпитава, после треће је већ све преваспитавање. Ако родитељ тада детету каже отворено шта може, шта не може, шта се од њега очекује, ствара се однос који треба да се негује касније кроз цео живот. То деца одлично прихвате, ако га прихвате у том најранијем добу нема никаквих проблема. Многи родитељи због тога што немају времена, што немају стрпљења, што нису доследни и тако даље, греше у корацима, у смислу што мисле да подржавају дете тиме што му стално стоје над главом и стално га усмеравају. Превише вођена и заштићена деца не пролазе добро у животу.

Сматрате ли да би дужи одмори побољшали рад ученика на часу?

Ј.Б. Никако. Мислим да је ово превише одмора што имамо. Имамо два одмора, један од 20 и један од 10 минута, а ученици наши имају слободу да узму одмор када им треба, тако да касне на часове у оном интервалу од 5 минута. Мислим да је ово сасвим довољно и да никако не би требало ићи на дуже одморе.

Да ли међуодељенске активности доприносе социјалном животу ученика?

Ј.Б. Да. Доприносе, али код нас напросто не постоје. Напросто, код нас се деца ни унутар одељења не друже. Имам прилику да видим да из године у годину све више су деца отуђена једна од других, али то је све захваљујући технологији. Када би им поузимали телефоне и рачунаре, вероватно би се више дружили. Можда би могло нешто да се организује на нивоу школе, да се деца друже, попут такмичења или неких сусрета одељења, партнерства... То треба осмислити, и за то треба пуно времена и воља професора који су спремни да се ангажују.

На који начин родитељи треба да учествују у избору будућности своје деце?

Ј.Б. Родитељи треба да учествују у избору будуће професије и онога чиме ће дете да се бави, али дете никако не сме да се осећа као да је пројекат својих родитеља. Родитељ не сме да лечи своје неиспуњене амбиције на детету које није у стању да те амбиције оствари. Треба само да подстиче оно што дете жели, без обзира да ли то данас има пролаз или нема. Велику грешку праве родитељи који кажу детету „Не, то не може, то никако. То што си ти изабрао, то данас не треба никоме.“ . Не, нека га пусте, чак и једна изгубљена година довољна је да дете схвати да ли је на правом путу или није. Јер после, родитељ може цео живот да носи бреме да је погрешио, зато што је на погрешан начин усмеравао дете или му нешто није дозволио.

Сматрате ли да је 45 минута идеално време трајања једног часа?

Ј.Б. Мислим да није. Мени је некад недовољно 45 минута, у зависности од тога у ком сам одељењу, за све оно што сам осмислила да урадим за тај час. Мислим да је идеално време 30 минута, јер је то време колико траје пажња наших ученика.

Да ли оцењивање доприноси напредовању ученика?

Ј.Б. Нажалост, оцењивање је још увек мерило знања. Моје мишљење је да оцена није мерило знања, јер врло често највишу оцену дајем за неко логичко повезивање две ствари јер ме то одушеви, када видим да неки ученици то умеју и хоће. Али то не значи да они знају ту материју коју смо обрадили и коју питам. Без обзира на то, награђујем сваки тај помак. Још увек је оцена та која њих подстиче, било да је позитивна или слабија.

Који је ваш став о ђачким униформама? Да ли их треба увести у школу или не?

Ј.Б. Ја сам носила униформу и у основној и у средњој школи, и све је то ишло својим током до неких година, када смо ми самоиницијативно почели да креирамо сами те униформе, да их скраћујемо да буду мини или без рукава, са крагном или без крагне... На то нико није утицао и онда то више није личило на униформу. Када би имали униформе типа ових школа у развијеним западним земљама, које су класичне и имају амблем своје школе, мислим да би то било јако интересантно да школа по ономе чиме се бави има усклађену униформу са амблемом по коме би се ми разликовали. Сигурна сам да би то деца прихватила.

Да ли мислите да је процес инклузије допринео развоју ученика са посебним потребама?

Ј.Б. Мислим да јесте, и мислим да је то што је 2003. године одлучено да се деца са посебним потребама укључе у редовно школовање добар корак, и да је тој деци сигурно то помогло и да доприноси њиховом равоју. Ја сам од оних професора који апсолутно заузимају став према ученику у односу на његове способности и сагледавам његову целокупну личност. Мислим да много значи да су деца у средини са свима осталима који немају те проблеме, зато што они помажу и њима који немају проблеме да прихвате различитост.

Колико је инклузија отежала наставни процес професорима?

Ј.Б. Имала сам доста ученика који су укључени у процес инклузије. Нажалост, ниједан није праћен папирима са индивидуалним образовним планом. У нашој школи је било доста деце која имају тешкоће или инвалидитет. Мене то никад није оптеретило, јер мислим да професор мора да буде човек без предрасуда, а самим тим да све ђаке прихвата као изазов. Ако их тако прихвати, онда не може да има никакав проблем и то не мора уопште да буде оптерећење. За тако нешто човек мора да буде добро припремљен, а професор мора стално да учи и да буде у току свих дешавања и да воли свој посао, јер иначе јако тешко може да га одради како треба.